Novinari/ke i predstavnici/e medija opisuju kako su se poslednjih godina pojačali neosnovani sudski postupci, onlajn pretnje i fizički napadi.
Dana 1. novembra 2024. godine srušila se nadstrešnica iznad ulaza u glavnu železničku stanicu u drugom po veličini gradu u Srbiji. Šesnaest ljudi je poginulo, zatrpano pod težinom betonske konstrukcije koja se obrušila na njih. Protesti su počeli najpre u Novom Sadu, gradu u kojem se tragedija dogodila, a zatim su se proširili na glavni grad Beograd i širom zemlje.
Demonstranti su za tragediju okrivili vlast, navodeći nemar, korupciju i nedostatak transparentnosti. Ministri su podneli ostavke. Nakon što su pristalice vlasti fizički napale studente koji su protestovali, ostavku je podneo i premijer Miloš Vučević. Protesti su doveli do stvaranja velikog studentskog pokreta koji je i danas aktivan.
Početkom septembra predsednik Aleksandar Vučić najavio je da će vanredni parlamentarni izbori biti održani 25. oktobra. Vučić, koji je u Srbiji na vlasti poslednjih 12 godina, najpre kao premijer, a zatim kao predsednik, podneo je ostavku kako bi se ponovo kandidovao za premijera.
Tokom protekle decenije, Vučić i njegova Srpska napredna stranka (SNS) urušavali su građanska prava i demokratske norme, prema ocenama spoljnih posmatrača poput organizacije Freedom House. Ovo nazadovanje obuhvatilo je i slobodu medija. Za vreme Vučića, Srbija je u poslednjih deset godina pala za 45 mesta na Svetskom indeksu slobode medija Reportera bez granica (RSF), sa 59. na 104. mesto.
Novinari i novinarke su se suočavali sa problemima i pre pada nadstrešnice u Novom Sadu. Međutim, ta tragedija označila je početak kontinuiranog talasa pritisaka koji je tokom leta dokumentovan u izveštaju organizacije Media Freedom Rapid Response (MFRR). Uoči predstojećih izbora razgovarala sam sa srpskim novinarima/kama i posmatračima medijske scene kako bih saznala više o pretnjama sa kojima se suočavaju mediji u Srbiji i načinima na koje im se suprotstavljaju.
1. Težak posao postaje još teži
Digitalna javna sfera u Srbiji prilično je slobodna, kaže Milica Šarić, direktorka Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) i nekadašnja stipendistkinja Reuters Instituta za studije novinarstva. Lako je pronaći veliki broj tekstova o kriminalu i korupciji koje objavljuju mediji poput onog koji ona vodi. Međutim, iza tog privida slobode kriju se brojni pritisci na novinare i novinarke. Oni uključuju svakodnevne izazove, poput visokih kirija i troškova života, ali i strah od odmazde zbog njihovog rada.
Finansiranje organizacija poput CINS-a takođe može biti problem. Ovaj medij se finansira iz grantova i pojedinačnih donacija i, kao i brojne slične organizacije, bio je pogođen povlačenjem USAID-a 2025. godine.
Drugi donatori sada preispituju gde će usmeravati svoja sredstva, objašnjava Šarić. U vreme sukoba širom sveta, deo međunarodnih fondova koji su ranije bili namenjeni novinarstvu ili civilnom društvu smanjuje se ili preusmerava u druge zemlje ili za druge namene.
Kada je reč o istraživačkom novinarstvu, Šarić kaže da ona i njen tim imaju problema da dođu do informacija od javnog značaja, kao i da im predstavnici državnih institucija redovno uskraćuju intervjue, što je problem koji pominje i RSF u svom godišnjem Svetskom indeksu slobode medija.
„Atmosfera ovde u Srbiji sve više liči na vreme kada je [Slavko] Ćuruvija ubijen“, kaže Ivana Stevanović, izvršna direktorka Slavko Ćuruvija Fondacije. Njena organizacija nosi ime po srpskom novinaru koji je ubijen 1999. godine, a osnovala su je njegova deca kako bi podržala lokalno i istraživačko novinarstvo u Srbiji.
Pre ubistva, Ćuruvija se suočavao sa pravnim problemima zbog kontroverznog zakona koji je vlastima omogućavao da novinarima izriču drakonske novčane kazne na osnovu široko i neprecizno definisanih pravila protiv klevete. Ministar informisanja u to vreme bio je mladi Aleksandar Vučić, koji je kasnije rekao da je pogrešio kada je uveo te kazne.
2. Neprekidan niz napada
Danas državni zvaničnici često targetiraju medije u svojim javnim nastupima, kaže Stevanović. Nakon što je uočila obrazac, njena fondacija počela je da beleži broj „verbalnih napada“ koje 60 najviših zvaničnika upućuje novinarima/kama, računajući slučajeve „pritisaka, etiketiranja, diskreditovanja, omalovažavanja, dehumanizacije ili kriminalizacije“ i navodeći one koji se u tome najviše ističu. Vučić je bio političar sa najvećim brojem verbalnih napada u avgustu, dok su se i drugi visoki državni zvaničnici našli pri vrhu liste.
Evropska komisija je u svom izveštaju o Srbiji za 2025. godinu, zemlji kandidatu za članstvo u EU, zatražila od visokih zvaničnika da prestanu sa verbalnim napadima na novinare i novinarke, navodeći da takva praksa ima „odvraćajući efekat na slobodu izražavanja“.
Nisu, međutim, samo političari ti koji blate kritičke glasove, kaže Stevanović, već to čine i provladini tabloidi i televizije.
Državno vlasništvo i politički uticaj nad medijima ograničavaju domet nezavisnih glasova. Kako navodi Snežana Milivojević, autorka poglavlja o Srbiji u Digital News Reportu, sve nacionalne komercijalne televizije u vlasništvu su srpskih kompanija povezanih sa političkim elitama.
Ovi provladini mediji često etiketiraju nezavisne novinare i novinarke kao „državne neprijatelje“ ili „izdajnike“, a taj narativ prenosi se i na pojedince, od kojih neki zatim prete novinarima i novinarkama putem društvenih mreža, telefonskih poziva i pisama upućenih redakcijama, kaže Stevanović.
Nezapamćen broj novinara i novinarki fizički je napadnut dok su izveštavali sa protesta koji su se razvili nakon tragedije u Novom Sadu. U pojedinim slučajevima, policajci koji su bili prisutni ignorisali su napade, kao u slučaju iz 2024. godine kada su napadnuta dva snimatelja, što su dokumentovali mreža SafeJournalists i Nezavisno udruženje novinara Srbije.
Onlajn nasilje retko ostaje samo na internetu. Novinari i novinarke su sve češće mete napada tokom izveštavanja, često od strane nepoznatih muškaraca, a ponekad čak i policije. Ovo nasilje eskaliralo je tokom lokalnih izbora 29. marta, kada je više novinara ometano u radu, bilo pokušaja da im se oduzmu ili polome uređaji, a neki su i fizički napadnuti. Dva reportera teško su povređena u blizini Bora, jednog od mesta u kojima su održavani lokalni izbori. Lazar Dinić i Ivan Bjelić, obojica novinari Revolta, novog medija fokusiranog na izveštavanje o korupciji i protestima, zadobili su povrede glave nakon što su ih napale nepoznate osobe.
Tokom perioda povećanih tenzija, poput izbora ili protesta, broj napada na novinare i novinarke obično raste, kaže Fiona O’Brien, regionalna direktorka Komiteta za zaštitu novinara (CPJ) za Evropu i Centralnu Aziju. U takvim situacijama „informacije postaju vrednije, a informacioni prostor postaje predmet intenzivnije borbe“, objašnjava ona. Pad nadstrešnice u Novom Sadu predstavlja važnu prelomnu tačku.
„Od tog trenutka putanja pada [slobode medija] postala je znatno strmija. Dakle, jeste reč o prekretnici, ali ne znači da se situacija već ranije nije pogoršavala“, kaže O’Brien.
Uprkos porastu fizičkog nasilja nad novinarima i novinarkama, veoma mali broj počinilaca je odgovarao. Prema izveštaju MFRR-a, od 140 slučajeva koji su se odnosili na novinare/ke i medijske radnike/ce tokom 2025. godine, samo u tri slučaja fizičkog napada donete su osuđujuće presude.
„Nekažnjivost otvara put novim napadima“, rekla mi je O’Brien.
3. Špijuniranje, sagorevanje i egzil
Špijunski softver predstavlja još jedan razlog za zabrinutost. Dvoje novinara Balkanske istraživačke mreže (BIRN) prošle godine bilo je meta špijunskog softvera Pegasus, prema navodima Amnesty Internationala. Još četrnaestoro predstavnika civilnog društva, među kojima su bili i studenti učesnici protesta, bilo je meta ove godine, a najmanje jedna osoba bila je na meti Pegasusa, prema podacima Citizen Laba.
Ana Brnabić, predsednica Narodne skupštine i vršiteljka dužnosti predsednice Srbije nakon Vučićeve ostavke, izjavila je da država nema saznanja da su studenti bili špijunirani i dovela je njihove tvrdnje u pitanje. Proizvođač Pegasusa, kompanija NSO Group, tvrdi da ovaj špijunski softver prodaje isključivo vladama, u svrhu praćenja kriminalaca i terorista.
„Cela atmosfera je potpuno neprijateljska. Politička vlast u Srbiji objavila je rat nezavisnom novinarstvu“, kaže Stevanović iz Slavko Ćuruvija Fondacije .
Šarić iz Centra za istraživačko novinarstvo Srbije rekla mi je da je situacija bez presedana: „Ove godine vidim nešto što nikada ranije nisam videla, a to je potpuno sagorevanje naših novinara/ki, urednika/ca i ljudi koji vode medijske organizacije.“ Nekoliko nezavisnih medija ima poteškoće da zadrži zaposlene, kaže ona. Neke od njenih kolega već odlaze.
„U medijskoj zajednici veoma smo zabrinuti da smo na ivici nečeg mnogo ozbiljnijeg – da bi neki novinar/ka mogao/la da bude ubijen/a ili teško povređen/a“, kaže Stevanović.
Šest srpskih novinara/ki trenutno se nalazi u egzilu iz razloga povezanih sa njihovim radom. Četvoro njih napustilo je zemlju ove godine. Krajem juna Srbiju je napustio slobodni novinar i vojni analitičar Aleksandar Radić. On je bio među prvima koji su izvestili o mogućnosti da je protiv antivladinih demonstranata 2025. godine korišćeno zvučno oružje. Nakon toga bio je predmet istrage i nadzora, prema navodima RSF-a.
4. Targetirani novinar govori
Dinko Gruhonjić je programski direktor Nezavisnog društva novinara Vojvodine i vanredni profesor novinarstva na Univerzitetu u Novom Sadu. U martu 2024. godine montirani video sa njegovim izjavama postao je viralan. Video, koji je sadržao snimke njegovog nastupa na festivalu ljudskih prava u Hrvatskoj 2023. godine, stvorio je pogrešan utisak da je Gruhonjić izrazio zadovoljstvo zbog toga što deli ime sa Dinkom Šakićem, hrvatskim ratnim zločincem iz Drugog svetskog rata.
Gruhonjić odlučno negira da je to rekao. AFP-ovi fektčekeri utvrdili su da su snimci izvučeni iz konteksta i da se iz celog videa vidi da se šalio na račun etiketa i prozivki kojima je već ranije bio izložen. Gruhonjić je sličnu šalu izgovorio i u televizijskoj emisiji emitovanoj početkom 2024. godine, a kaže da tada niko na nju nije obraćao pažnju.
Kao neko ko sebe određuje kao antifašistu i kritičara srpskog nacionalizma, Gruhonjić se godinama suočava sa pretnjama. U svojim tekstovima često je zastupao stav da Srbija treba da preuzme odgovornost za ratne zločine počinjene u njeno ime. Svrha tog videa, kaže, bila je „da potpuno uništi moj profesionalni integritet“.
Od tada je Gruhonjić bio tema emisija televizija bliskih vlastima, političari su ga javno osuđivali, a provladini tabloidi su ga optuživali da „iz senke rukovodi“ studentskim protestima koji su usledili nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu. U aprilu je ministar kulture Nikola Selaković u Skupštini rekao da je Gruhonjić „napravljen da privuče nekoga da mu uradi nešto loše“.
Zbog pretnji nasiljem, Gruhonjić i njegova porodica više se ne osećaju bezbedno u sopstvenom gradu. „Kada ste na ulici, morate da budete oprezni jer nikada ne znate ko vam prilazi. Morate stalno da gledate preko ramena“, kaže on.
Gruhonjić svoju situaciju poredi sa zatvorom i lokdaunom tokom pandemije kovida 19. „Ako želite da izađete“, rekao mi je, „morate da isplanirate gde, kako i sa kim. A ako izlazite uveče, morate da idete sa muškim prijateljima.“
Pretnje su upućivane i njegovoj porodici. U junu je automobil Gruhonjićevog sina ozbiljno oštećen u vandalskom napadu.
Gruhonjić je profesionalni novinar gotovo 30 godina, kaže. Pored rada na univerzitetu i u novinarskom udruženju, glavni je dopisnik za severnu pokrajinu Vojvodinu u jednoj regionalnoj novinskoj agenciji i glavni i odgovorni urednik novosadskog istraživačkog portala VOICE.
Gruhonjić veruje da je meta zbog svog angažmana u novinarstvu, visokom obrazovanju i nevladinim organizacijama, kao i zato što nema podršku političke stranke ili društvenog pokreta koji bi mogao da ga zaštiti.
5. Izveštavanje o SLAPP tužbama kao način borbe protiv njih
Pravno uznemiravanje postalo je uobičajeno za mnoge istraživačke medije. Jedan od njih je srpska Mreža za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK), neprofitna organizacija osnovana 2015. godine.
„Od prvog dana suočavamo se sa različitim vrstama pritisaka. Ali pre oko pet godina, najveći i najštetniji problem postale su SLAPP tužbe“, kaže Bojan Elek, projektni menadžer KRIK-a.
SLAPP je skraćenica za Strategic Lawsuit Against Public Participation – strateška tužba protiv učešća javnosti – i odnosi se na pravne postupke, često usmerene protiv novinara/ki ili medijskih kuća, čiji je cilj da ih zastraše ili spreče da izveštavaju o temama od javnog interesa. SLAPP tužbe često se odnose na klevetu, ali mogu imati i druge oblike. U Srbiji je, na primer, uvreda krivično delo.
„Počeli smo da dobijamo tužbe praktično za svaku istraživačku priču koju smo objavili“, rekao mi je Elek.
KRIK se trenutno suočava sa 13 aktivnih postupaka koje smatra SLAPP tužbama, prema rečima Eleka i izveštaju MFRR-a.
Ovi sudski postupci su demotivišući i oduzimaju mnogo vremena. „Većinu vremena gubimo samo na pojavljivanje pred sudom“, kaže Elek. Za KRIK postoji i značajan finansijski rizik, jer se organizacija u potpunosti finansira iz donacija i grantova. Nemaju budžet iz kojeg bi mogli da plaćaju eventualne kazne.
Zbog svega toga, KRIK je odlučio da svoj rad brani javno. Medij se najpre pridružio organizaciji Reporters Shield, članskoj organizaciji koju su razvili novinari OCCRP-a, mreže za istraživačko novinarstvo, a koja pruža pravnu podršku i zajednički fond za finansiranje pravnih troškova članova koji se suočavaju sa sudskim postupcima.
KRIK je zatim otišao korak dalje i udružio se sa drugim medijima koji su često mete SLAPP tužbi kako bi međusobno prisustvovali sudskim ročištima. Najpre su se povezali sa BIRN-om Srbija i Slavko Ćuruvija Fondacijom .
„Prva ideja bila je jednostavno da pokažemo solidarnost“, kaže Elek, tako što će biti u sudnici sa kolegama/inicama koji su tuženi. „A onda, pošto je u sudnici bilo mnogo novinara/ki, počeli smo i da izveštavamo sa tih suđenja.“
Njihove tekstove počeli su da prenose drugi nezavisni mediji, pa su shvatili da imaju priliku da prošire mrežu, rekao mi je Elek. Ova inicijativa dobila je naziv Mreža 33, prema ukupnom broju aktivnih SLAPP postupaka sa kojima su se organizacije-osnivači suočavale kada su počele da se okupljaju tokom leta 2024. godine. Krajem 2025. godine tim je dobio značajan trogodišnji grant Evropske unije, koji sada koriste za proširenje svojih aktivnosti.
Čini se da pristup Mreže 33, zasnovan na solidarnosti i javnosti, daje rezultate. KRIK ove godine još nije tužen, kaže Elek.
Izveštavanje o ovim slučajevima pomaže u zaštiti ugleda novinara i novinarki i razbijanju rasprostranjene pretpostavke da, ako je neko pozvan na sud, mora da je uradio nešto pogrešno, objašnjava on. „Postoje i drugi načini borbe protiv SLAPP tužbi, poput pravne pomoći ili zagovaranja promena politika. Ali mi smo pomislili: hajde da novinarskim radom pomognemo drugim novinarima i novinarkama“, kaže Elek.
6. Put napred
Od misije za slobodu medija u Beogradu, koja je poslužila kao osnova za izveštaj MFRR-a, situacija kada je reč o slobodi medija nije se poboljšala, kaže O’Brien iz CPJ-a, koja strahuje da bi mogla dodatno da se pogorša uoči ovogodišnjih parlamentarnih izbora.
„Pravi strah je da će ovo značajno eskalirati i da ćemo videti ozbiljne pritiske i fizičko nasilje nad novinarima i novinarkama“, kaže O’Brien.
Iako su vlasti u Srbiji odgovorile na neka od upozorenja pomenutih u izveštaju, O’Brien kaže da te odgovore ne bi opisala kao konstruktivne niti kao znak stvarnog bavljenja problemima na koje je ukazano.
Jedno upozorenje odnosilo se na „diskreditujuće i preteće izjave“ političara u Narodnoj skupštini, uključujući i reči ministra kulture o Gruhonjiću, da je „napravljen da privuče nekoga da mu uradi nešto loše“. Zvanični odgovor bio je kratak i tehnički, uz navod da omalovažavanje i kleveta nisu krivična dela u Srbiji, da kleveta može biti predmet građanske parnice, dok postupak za uvredu mora da pokrene navodna žrtva. U odgovorima na druga upozorenja samo je navedeno da su predmeti formirani. Neki su odbačeni, dok su u drugima utvrđivanje činjenica i istraga još u toku.
Vlada Srbije, Vučićeva Srpska napredna stranka i Ministarstvo kulture pozvani su da daju komentar za ovaj tekst. Do objavljivanja odgovor nije stigao. Tekst će biti ažuriran ukoliko odgovore.
O’Brien naglašava da Evropska unija ima mehanizme kojima može da doprinese poboljšanju položaja novinara u Srbiji, budući da je Srbija kandidat za članstvo u EU.
„Ne možemo da prihvatimo ideju države članice EU u kojoj se novinarima i novinarkama svakodnevno događaju stvari poput onih koje se sada dešavaju u Srbiji“, kaže ona.
Za Gruhonjića, „najvažnija podrška“ stigla je od kolega novinara. Pomoć su mu pružile i organizacije za ljudska prava i slobodu medija, a posebno ističe značaj psihološke podrške. „Nedostatak efikasne institucionalne zaštite u Srbiji čini ovu međunarodnu solidarnost naročito važnom“, kaže on.
U razgovorima sa studentima novinarstva, Gruhonjić naglašava značaj digitalne bezbednosti, zaštite izvora, kao i pravnih i etičkih pitanja. „Profesionalni standardi nisu samo tehničke veštine“, kaže on. „U okruženjima poput Srbije, oni postaju oblik demokratskog otpora.“
Na pitanje o mogućoj tenziji između očuvanja standarda nepristrasnosti i potrebe da se novinari i novinarke brane od političkih napada, Gruhonjić pravi razliku između izveštavanja i pisanja komentara. Kada izveštavate o vestima, morate da budete objektivni koliko god je moguće, kaže on. Kada pišete kolumnu, „mi kao novinari imamo puno pravo da izrazimo sebe i ono što mislimo o temama u društvu“, kaže Gruhonjić.
Za Šarić je očuvanje strogih standarda nepristrasnosti teško, ali neophodno. Sebe opisuje kao novinarku „stare škole“ koja veruje da profesionalno novinarstvo treba da bude što je moguće nepristrasnije.
To što u izveštavanju njenog medija ponekad nema vidljive strasti navelo je čak neke druge nezavisne novinare i novinarke da pogrešno pretpostave da CINS radi za vlast, kaže ona.
„Toliko je teško ne zauzeti stranu. Cela nacija je ili za vlast ili protiv vlasti, i ništa drugo više nije važno“, rekla mi je Šarić. „Ali ni moja redakcija ni ja ne možemo tim putem. To je veoma tanka linija i kada je jednom pređete, nema povratka.“
Marina Adami
Čime se bavim: Predlažem teme, izveštavam i pišem tekstove o budućnosti novinarstva širom sveta, a povremeno sarađujem i sa istraživačkim timom Instituta. Pomažem u uređivanju tekstova kolega i spoljnih saradnika. Takođe sam koautorka našeg svakodnevnog pregleda najvažnijih tema… Pročitajte više o Marini Adami ovde.
Izvor: Reuters Institute, prevod NUNS
Foto: Ilustracija/Pixabay