Bruka, bre! Ili o totalnoj propasti novinarskih standarda i srozavanju profesije u „slučaju Aleksić“

U aktuelnom slučaju Aleksić, baš kao i u mnogim sličnim, bilo bi dobro da se dogovorimo makar o najosnovnijim pravilima; da se prisetimo žrtava; da ne zaboravimo ljudska prava, da ne sudimo i ne izigravamo policajce. Ukoliko nam je to teško ili nemoguće, onda ništa. Imaćemo upravo ovo što nam se već danima vrti po kioscima, a što je već sada obesmislilo jednu važnu temu, osumnjičenog već stavilo na giljotinu, a žrtve postavilo na stub srama.

Slučaj Aleksić pokazao je da ništa nismo naučili.

Svi silni treninzi, preporuke, kodeksi, zakoni, ubeđivanja, rasprave… kako će se ispostaviti, bili su uzalud.

Na prvu naznaku da je učitelj glume Miroslav Miki Aleksić navodno godinama silovao i na druge načine sprovodio nasilje nad svojim učenicima – mediji, ne samo tabloidi, servirali su publici čitave feljtone u kojima se pominju vibratori, gaćice, šta, kako, i sve što već uz silovanje ide. Nemilice su se, do u detalj, objavljivale ispovesti ove ili one žrtve, spekulisalo se o raznim aspektima događaja, plasirane su fotografije namenjene diskvalifikaciji žrtava, na dnevnom nivou su u javnost puštane informacije iz istrage…

Zahvaljujući takvoj medijskoj histeriji, na društvenim mrežama paralelno je sa harangom na žrtve (Zašto su ćutale? Zašto su baš sad progovorile? Kakav im je bio cilj?) trajala i hajka na osumnjičenog (trebalo bi ga spaliti, obesiti, silovati, ne treba mu advokat ni suđenje).

Sve ono što se na medijskom nebu dešava povodom ove priče predstavlja ne samo kršenje Kodeksa novinara Srbije, Zakona o javnom informisanju i elementarnih ljudskih prava već najkonkretniju moguću ilustraciju totalne propasti profesionalnih standarda, pa i profesije kao takve.

O profesionalnom načinu izveštavanja o nasilju nad ženama postoji više vrlo jasno napisanih smernica i analiza koje bi trebalo da pročitaju svi novinari i novinarke koji se bave ovim temama. Ipak, hajde da vidimo šta su osnove – još jednom, po ko zna koji put, uz nadu da će mediji konačno progledati i pomiriti se s činjenicom da bi pre svega trebalo da budu u službi građana i građanki i njihovih prava.

Kršenje prava na pretpostavku nevinosti

Ovo pravo garantovano je svakom čoveku, kakav god zločin da je počinio, pa čak i ako ga je sam priznao (jer se računa da čovek možda nije pri sebi, da ne razume svoja prava i svoj status). Za medije to znači da ga ne smeju na bilo koji način identifikovati, otkriti bilo koji podatak koji bi mogao da uputi na njega, ali i da ga ne proglašavaju krivim dok se to ne dokaže.

Dakle, nema da se objavljuje fotografija njegove kuće, nema da se (pod punim imenima) intervjuiše njegova rodbina, nema da se navodi čime se bavio – kao nedavno u jednom našem listu, kada je objavljeno da je osumnjičeni učitelj frulice iz sela XY (kao da u selu XY ima bar 150 učitelja frulice, pa da se „Vlasi ne dosete“).

Ako je osumnjičeni javna ličnost, skrivanje identiteta praktično je nemoguće. Ipak, koliko god ta javna ličnost bila kriva ili nevina, ne sme da se dogodi da bude unapred osuđena, pa i verbalno linčovana.

Ne smeju da se dogode tekstovi u kojima se opisuje šta ga, kao navodnog silovatelja, očekuje u zatvoru.

Ne sme se određivati njegova eventualna kazna.

Koliko god da je ta javna ličnost zloupotrebljavala svoj autoritet kako bi zlostavljala devojke, koliko god sve to gadno bilo – navodni silovatelj je nevin do pravnosnažne presude. Nema o tome ni debate, ni „mišljenja“. Više informacija možete pročitati OVDE.

Piše: Tamara Skrozza

Izvor: Cenzolovka

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Scroll to Top