Sudija Apelacionog suda u Beogradu Miodrag Majić bio je uvodni govornik na konferenciji „Medijske slobode i bezbednost novinara u Srbiji – šta je sledeći korak?“. Majić je u svom izlaganju govorio na temu „Vladavina prava u oblasti slobode medija“, gde je uporedio profesije sudija i novinara.
„…Obe profesije su tu da budu brana samovolji, svemoći i nedodirljivosti vlasti, i nekakva zaštita građana od ovakve potencijalne ili stvarne samovolje. Obe profesije ostvaruju svoju funkciju isključivo ako teže istini, ako teže otkrivanju onoga što se trudi da ostane skriveno, teže zaštiti slabijeg. I, naposletku, obe profesije na gotovo jednak način ispaštaju zbog ovakvog angažmana, ako ga ostvaruju.
Progonjeni su novinari, koji su slobodni, jednako kao što bivaju progonjene sudije koje se trude da budu nezavisne. To je, nekako, u opisu oba zanimanja. Pokušavao sam, razmišljajući o ovome što ću danas reći, da nađem nekakve optimističnije reči, a opet mi pomažu prethodnici koji su našli dosta toga pozitivnog u nekakvim našim zakonskim rešenjima, u nekakvom liderstvu, u tome da smo i tu bolji od drugih…
Ja ipak teško mogu naći optimizma u onome što ću reći. Oba centralna pojma našeg današnjeg razgovora, i vladavina prava i sloboda medija, možda se i najnegativnije kotiraju u izveštajima relevantnih institucija na našem putu ka EU, i mislim da to nije bez razloga.
Oba ova pojma su više nego povezana. Teško ćete naći državu u kojoj ne funkcioniše vladavina prava, a u kojoj postoje slobodni mediji, jednako kao što ćete teško naći obrnutu situaciju – u kojoj mediji nisu slobodni, a vladavina prava funkcioniše.
U tom smislu, ja bih voleo da vas podstaknem da danas više govorimo o suštini, a ne o formi. Mi smo poznati po tome da prečesto poverujemo da je dovoljno doneti nekakav zakonodavni okvir, predvideti slobode, ustanoviti nezavisnost, dedinisati Ustavom podelu vlasti, i da nas to svrstava u red demokratskih civilizovanih država.
Ja bih voleo da danas više govorimo o tome kako se ti instituti ostvaruju zaista u praksi, da li zaista imamo vladavinu prava u ovoj oblasti, da li zaista imamo slobodne medije, da li zaista imamo slobodnu reč i zaštitu onoga koji tu reč izgovara, pre nego kako je to formulisano u dokumentima. Takođe bih vas pozvao da ne zaboravimo – što često govorim i svojim kolegama – da nezavisnost sudija, jednako kao i sloboda medija, nisu ustanovljeni zbog sudija ili novinara.
Sloboda medija, i moj interes za nju kao građanina, ustanovljen je zbog mene, ne zbog vas, jednako kao što je nezavisnost sudija ustanovljena zbog vas, a ne zbog mene. U tom smislu, vladavina prava u ovoj oblasti se ne bi smela svesti na zahtev da novinare niko ne napada, mada vidimo iz poslednjih primera da je neophodno svakodnevno govoriti i o tome, već i o tome koliko sami doprinosimo vladavini prava u svojoj oblasti, ne zaboravljajući da je, primera radi, cenzura zabranjena Ustavom, samim tim i autocenzura.
I pitanje je koliko zaista i sami opravdavamo i takve odredbe pozivajući se na vladavinu prava. Pravo građanina na informisanje je zagarantovano Ustavom i svim relevantnim zakonima. Da li ga zaista ostvarujemo? Da li se kao građanin danas, pa i na servisu koji uredno plaćam, kao i većina vas, mogu informisati o onome šta se u državi dešava, i doneti svoj sud nakon toga na pravi način?
Da li je to zaista stanje, i da li smo i sami i u kojoj meri odgovorni što se vladavina prava i nezavisnost medija ne ostvaruje, rekao bih, ni blizu u meri u kojoj je to neophodno? Mi smo nakon promena definisali državu Ustavom kao demokratsku tvorevinu, optirali smo za taj oblik državnog uređenja. Mogli smo izabrati bilo koji drugi, mogli smo proglasiti bilo šta – čak i autokratiju, naslednu monarhiju, potpuno slobodno. Mi smo optirali za demokratiju.
Problem je sa demokratijom što, ako ova dva mehanizma ne funkcionišu, ili, ne funkcionišu u dovoljnoj meri, demokratija nema nikakve šanse da funkcioniše. Ne možete imati slobodne izbore ni u jednoj varijanti, ako nemate obaveštenog građanina. Ako mu uskraćujete informaciju, ako ga lažno informišete, ako mu sakrivate ono na osnovu čega on treba da donese svoju odluku, vi ste automatski negirali da proces za koji ste optirali kao država bude ostvaren. I onda ste pogrešili – onda smo pogrešili – onda je pravilnije, pragmatičnije odabrati društveno uređenje koje ne zahteva takve vrste priprema…“.