Veran Matić – Nekažnjivost nasilja nad novinarima – „Vreme koje prolazi, istina koja izmiče“

Skoro deset godina se institucionalno borim protiv nekažnjivosti ubistava novinara vodeći Komisiju za istraživanje ubistava novinara.

Osnivajući Komisiju godinu i po dana pre nego što je prvi put obeležan Međunardni dan borbe protiv nekažnjiovsti napada na novinare, želeo sam da stvorim mehanizam protiv zaborava zločina, koji će voditi permenetne istrage sve dok se ne iscpre sve mogućnosti, a i posle toga, da uvek postoje temelji na koje se mogu nadograditi nova saznanja. I koliko god smo uspevali da prikupimo novih činjenica u pojedinim slučajevima, u kojima su načinjene sistemske krupne greške u temeljima istrage, obrade lica mesta i prvih istražnih radnji – bilo je vidljivo, da,  iako imamo obnovljenu istragu, bez ograničenja, da nas protok vremena udaljava od istine. I svaki dan je bitka sa tim procesom.

Međunarodni dan borbe protiv nekažnjivosti napada na novinare je 2. novembra. Ovoga puta „pada” tačno mesec dana pre presude u ponovljenom postupku za ubistvo Slavka Ćuruvije i u iščekivanju odluke Apelacionog suda za paljenje kuće Milana Jovanovića.

Međunarodni dan borbe protiv nekažnjivosti zločina nad novinarima ustanovljen je odlukom Ujedinjenih nacija 18. decembra 2013. godine. Prvi put je obeležen 2. novembra 2014, povodom prve godišnjice ubistva francuskih novinara Žislena Dipona i Kloda Verlona, koji su usmrćeni na profesionalnom zadatku, tokom izveštavanja u afričkoj državi Mali.

Nedavno objavljeni izveštaj Evropske komisije ponovo ukazuje na pretnje, zastrašivanja i napade na novinare i novinarke u Srbiji zbog kojih postoji konstantna zabrinutost, kako kod nas, tako i u međunarodnoj zajednici. Nažalost, nismo izuzetak od evropskog trenda pošto se tokom prvih devet meseci ove godine, nasilje nad novinarkama u Evropi povećalo za 16,7% u odnosu na celu 2020. godinu. Prema novom izveštaju Koalicije za žene u novinarstvu, najviše ovakvih slučajeva dokumentovano je u Belorusiji. Iako se Srbija i Belorusija ne mogu porediti, ohrabrujuće je da je prilikom nedavnog susreta sa generalnom sekretarkom OEBS-a, Helgom Šmid, premijerka Brnabić izjavila da je „bezbednosti novinara, posebno žena u novinarstvu, crvena linija preko koje se ne prelazi.” Ipak,  više bi me ohrabrilo kada bi predsednika vlade obezbedila da kadrovi SNS i svi državni službenicima nikada ne prelaze “crvenu liniju”.

Predložene izmene Krivičnog zakonika trebalo bi da doprinesu da se nekažnjivost umanji. Kao i predstavnik OEBS-a, uveren sam da će izražene nedoumice biti otklonjene tokom produžene javne rasprave i da ćemo na taj način dobiti značajno bolji okvir za krivično pravnu zaštitu i bezbednost novinara po osnovu izmenjenog Krivičnog zakonika.

Takođe, promenama u Zakonu o javnom redu i miru, moguće je napraviti nove pomake kada je reč o nekažnjivosti i prevenciji, naročito kada je reč o prekršajima na društvenim mrežama.

Vetar u leđa bi trebalo da nam daju osuđujuće presude, od kojih će ona za ubistvo Slavka Ćuruvije biti i formalna potvrda napora koje smo uložili kroz dosadašnji angažman u Komisiji za istraživanje ubistava novinara. Članovi ove komisije su, osim mene, i Branislav Jovanović, Ljiljana Smailović/Živojin Rakočević, predstavnici policije, Bezbednosno-informativne agencije, tužilaštva i Tužilaštva za ratne zločine.

Prošle godine sam povodom dana nekažnjivosti napada na novinare najviše pisao o „slučaju  Pantić”. Ako dođe do očekivane presude u predmetima Ćuruvija i Jovanović, ubistvo Milana Pantića ostaće paradigma zločina koji će nas podsećati da posao još nije okončan. Zato Specijalno tužilaštvo u slučaju mora konačno da počne radi svoj posao.

Naravno, ne bi smelo da se dogodi da ostanu nekažnjeni prekršaji iz sfere politike, državnih institucija, izabranih lica koje štiti imunitet. Za ovu vrstu nekažnjivosti potrebno je pronaći najefikasnija sredstva, uvažavajući najbolju svetsku praksu. Jer, sve dok tu postoji generator verbalnih napada, imaćemo vladavinu govora mržnje, koji najčešće dovodi i do konkretnog nasilja. A onda se ponovo ulazi u ciklus nekažnjivosti, koji je sve teže realizovati protokom vremena.

Ne treba biti naivan i verovati samo u moderne zakone koji imaju odgovor na sve. Zakoni daju mogućnost tužiocima i policiji da procesuira dela.

Sudska praksa je na kraju ovog niza i ona mora biti u duhu potreba društva da prevenira pretnje i nasilje, da učini društvo snošljivim za život, da omogući svima da se na najbolji mogući način realizuju u okvirima svoje profesije, samoregulacije, doslednih poštovanja sopstvenih kodeksa.

Mi, novinari, posebno moramo voditi računa, ne samo povodom Međunarodnog dana nekažnjivosti, o rešavanju nerešenih slučajeva ubistva Milana Pantića, nerazjašnjene smrti Dade Vujasinović, pokušaja ubistva Dejana Anastasijevića i njegove porodice, i rešavanja brojnih nerešenih slučajeva pretnji prema novinarima i medijskim radnicima i redakcijama, kao što je bilo nasilje nad pojedinim novinarima tokom demonstracija… U Srbiji su napravljeni mehanizmi koji predstavljaju napredak. Zahvaljujući Komisiji za istraživanje ubistava novinara na nerešenim slučajevima se konstantno radi, zahvaljujući Stalnoj radnoj grupi za bezbednost novinara predstavnici medijske zajednice, zajedno sa predstavnicima RJT i MUP-a, prate realizaciju nerešenih slučajeva pretnji i nasilja, osnivanjem Vladine Radne grupe stvoren je prostor za još aktivniji pristup, između ostalog, i prevenciji. Nemoguće je napraviti ozbiljnije iskorake u oblasti prevencije ako se ne pronađe model za zajednički rad. Osnivači ovog tela, iz Vlade, moraju napraviti prostor da se radi u punom kapacitetu, u kojem će svi relevantni akteri biti deo procesa.

Potpuno je jasno da jednim aktom, gestom, jednim telom vlade, neformalnim udruživanjem ili pojedinačnim gestovima, izmenama zakona… nećemo rešiti probleme. Moramo pronaći najbolje načine da stalno delujemo na sile koje će uvek nastojati da spreče slobodu govora, izražavanja, istraživačko novinarstvo, objektinvo informisanja građana. Ako ne budemo snažno permanentno delovali na ove sile, protok vremena će nas uvek udaljavati od rešenja, upravo kako na to upozorava i francuski kriminolog i začetnik forenzike, Edmond Lokard, rekavši da je „vreme koje prolazi istina koja izmiče“.

Zbog toga, kao što je važno rešavati stare slučajeve nekažnjivosti, još je važnije stvarati preventivne mehanizme koji će sprečavati pretnje i nasilje.

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Scroll to Top